Шта је Атлантски пакт?

4. априла 1949, САД и још неколикоКапиталистичке државе потписале су Атлантски пакт. Овај документ је био полазна тачка за стварање НАТО-а. Термин "Атлантски пакт" коришћен је у Совјетском Савезу, док је међу савезницима званично назван Сјеверноатлантски уговор.

1949. године ратификовано је од стране Сједињених Држава, Француске,Велика Британија, Данска, Белгија, Италија, Исланд, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал и Канада. Постепено су све нове земље приступиле споразуму. Посљедњи пут 2009. године, савез је укључивао Хрватску и Албанију.

Принцип колективне одбране

Урађен је основни НАТО уговорпрве године након Другог светског рата. Земље учеснице постале су савезници како би осигурали сопствену сигурност. Атлантски пакт се састојао од многих споразума, али њихово кључно значење може се назвати принципом колективне одбране. Обавеза држава чланица је била да се изјасне у одбрани својих НАТО партнера. Истовремено се користе не само дипломатска већ и војна средства.

Потписивање Атлантског пакта довело је доформирање новог светског поретка. Сада је већина земаља западне Европе и њихов главни савезник у личности Сједињених Држава нашли себе под заједничким кровом, који је требало да заштити државе од вањске агресије. Створили темеље за будућу организацију, савезници су узели у обзир горко искуство Другог светског рата, а нарочито годинама пре тога, када се Хитлер изнова и изнова окренуо европским силама, неспособан да му озбиљно одбије.

Свеукупно планирање

Наравно, Атлантски пакт са својим принципомКолективна одбрана није значила да су државе ослобођене дужности да се одбране. Али, с друге стране, уговор је предвиђао могућност, према којој би земља могла одустати од својих задатака одбране партнерима из НАТО-а. Користећи ово правило, неке државе одбиле су да развију одређени део свог војног потенцијала (на примјер, артиљерију, итд.).

Атлантски пакт је предвидео процес општепланирање. Она постоји до данас. Све државе чланице се слажу о својој стратегији за војни развој. Дакле, НАТО у одбрамбеном аспекту је јединствени организам. Разговор о свакој војној грани се расправља између земаља, а сви они усвајају заједнички план. Таква стратегија штеди НАТО од изобличења у стимулисању свог одбрамбеног потенцијала. Заједно, неопходна војна средства су одређена - њихов квалитет, количина и спремност.

Војна интеграција

Сарадња између држава чланица НАТО може битиподељен на неколико основних слојева. Његови атрибути су колективни консултативни механизам, мултинационална војна командна структура, интегрисана војна структура, заједнички механизми финансирања и спремност сваке земље да пошаље војску са своје територије.

Свечано потписивање Атлантског пактаВашингтон показао нову рунду савезничких односа између Старог света и Америке. Ми смо поново анализирани ранији одбрамбени концепт, који пропали 1939. године, на дан када је Вермахт прешао пољске границе. Стратегија НАТО-а је заснован на неколико кључних доктрина (прва усвојила доктрину конвенционалног оружја). Од појаве савеза, и до пада Совјетског Савеза, ови документи су у тајности, а имао приступ њима само на високим званичницима.

Пролог хладног рата

После Другог светског рата, међународнивеза је била у стању нестабилности. На олупинама старог поретка, постепено је изграђен нови. Сваке године постаје све јасније да ће цео свет ускоро бити талац конфронтације између комунистичког и капиталистичког система. Један од кључних тренутака у развоју овог антагонизма био је потписивање Атлантског пакта. Није било ограничења карикатура посвећених овом уговору у совјетској штампи.

Док је СССР припремао огледало реакције на стварањеНАТО (постао је Организација Варшавског уговора), савез је већ ставио акценат на своје будуће планове. Кључни циљ активности Уније је показати Кремљу да рат није корисан ни за једну од страна. Свет, који је ушао у нову еру, могао би уништити нуклеарно оружје. Ипак, НАТО је одувек држао став да, уколико се ратови не би могли избјећи, све државе учеснице морале су да заштите једни друге.

Савез и СССР

Занимљиво је да је потписан Атлантски пактљуди који су схватили да НАТО нема нумеричку надмоћ над потенцијалним противником (мислио је на Совјетски Савез). Заиста, да би се постигао паритет, савезници су заузели неко време, док снага комуниста након Великог патриотског рата није била у сумњивом стању. Осим тога, Кремљ, или пре више лично Стаљин, успео је да своје сателите постане држава Источне Европе.

Атлантски пакт, укратко, предвиђенсви сценарији за развој односа са СССР. Савезници су се надали да ће послератну ситуацију уравнотежити координацијом својих акција и кориштењем савремених борбених метода. Кључни задатак развоја блока био је стварање техничке супериорности над војском СССР-а.

НАТО и треће земље

Владе широм свијета имајупотписан је Атлантски пакт. У комунистичкој штампи штампане су карикатуре за карикатуру, у штампи "трећих земаља" појавили су се многи материјали. У самом НАТО-у, многе формално неутралне земље су сматране потенцијалним савезницима тог блока. Међу њима су, прије свега, Аустралија, Нови Зеланд, Цејлон, Јужна Африка.

У васкуларном статусу било је Турска, Грчка(касније су се придружили НАТО-у), Ирану, бројним латиноамеричким државама, Филипинима и Јапану. Истовремено, од 1949. године било је неких земаља чија се влада придржавала отворене политике неинтервенције. То су Савезна Република Немачка, Аустрија, Ирак и Јужна Кореја. НАТО је веровао да ће, у случају рата са СССР-ом, блок моћи да затражи подршку бар неких потенцијалних савезника и удружених снага за покретање велике офанзиве у западној Евроазији. На Далеком истоку, алијанса је планирала да се придржава одбрамбене тактике.

Стратегија у случају рата

Када је потписан Атлантски пакт,чији је датум (4. април 1949. године) постао знак у читавој историји 20. века, лидери западних сила већ су имали нацрте на рукама у случају агресије Совјетског Савеза. Претпостављено је да би у Кремљу пре свега желели да стигну до Медитерана, Атлантика и Блиског истока. Поред тога, стратегија НАТО-а изграђена је у складу са страховима да је СССР спреман да започне ваздушне нападе на земље Старог и Западне хемисфере.

Главна транспортна артерија савеза била јеАтлантиц. Стога је НАТО посвећивао посебну пажњу обезбеђивању безбедности ових комуникационих рута. Коначно, најгора варијанта развоја догађаја била је употреба нуклеарног оружја за масовно уништење. Дух Хирошиме и Нагасака није узнемиравао многе политичаре и војску. Полазећи од ове опасности, Сједињене Државе су почеле да стварају нуклеарни штит.

Фактор нуклеарног оружја

Када потписујете уговор у Вашингтону,генерални план развоја оружаних снага до 1954. За 5 година планирано је да се створи јединствени савезни контингент, који би укључио 90 дивизија земљишта, 8.000 авиона и 2.300 наоружаних бродова.

Међутим, главни нагласак у трци измеђуНАТО и СССР су направљени за нуклеарно оружје. То је била његова доминација која би могла бити надокнађена квантитативним заосталом која се развијала у другим областима. Према Атланском пакту, између осталог, успостављено је и мјесто врховног врховног команданта Заједничких оружаних снага НАТО-а у Европи. У његовој надлежности била је припрема нуклеарног програма. Овај пројекат је добио велику пажњу. До 1953. године, алијанса је схватила да не би могла зауставити одузимање Совјетског савеза Европе уколико се не употреби нуклеарно оружје.

Додатни аранжмани

Према Атланском пакту, у случају рата саСССР у НАТО-у имао је акциони план за сваки регион у коме би се војна акција могла одвијати. Дакле, Европа се сматра главном зоном конфронтације. Савезничке снаге у Старом свету морале су да задрже комунисте све док постоји довољно одбрамбених потенцијала. Таква тактика би омогућила пооштравање резерви. Након концентрирања свих снага, било је могуће покренути повлачну офанзиву.

Сматра се да је ваздухопловство НАТО довољносредства за организовање ваздушних удара против СССР-а на северноамеричком континенту. Сви ови детаљи били су сакривени иза величанствене свечаности, која је означила свечано потписивање Атлантског пакта. Карикатурама је било тешко пренијети стварну опасност да све већа конфронтација између два различита политичка система скрива у себи.